Ivo Andrić

Ivo Andrić je rođen u Travniku 9.oktobra 1892. Tamo su se, sticajem okolnosti našli njegovi roditelji u poseti kod rodbine. Porodica Andrić je stara sarajevska porodica, dugo su živeli u tom gradu baveći se tradicionalnim porodičnim zanatom – kujundžilukom. Međutim porodica Andrić je nosila sobom i jednu kobnu tradiciju – tuberkulozu. Mnogi piščevi preci uključujući i sve stričeve podlegli su joj još u mladosti. Andrić ostaje bez oca kao dvogodišnji dečak. Majka, Katarina Andrić daje svog jedinca sestri Ani i njenom mužu Ivanu Matovšik u Višegrad. Boravak u Višegradu, gde je završio osnovnu školu, ostavlja veliki utisak na Andrića koji dugo posmatra lukove višegrdaskog mosta – ćuprije na Drini, koji će kasnije izrasti u kapitalno književno delo Na drini ćuprija. Posle osnovne škole vraća se u Sarajevo gde 1903. upisuje Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. U Bosanskoj vili objavljuje svoju prvu pesmu; U sumrak. Na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu, oktobra 1912, započinje studije. Zbog bolesti već sledeće godine napušta Zagreb i odlazi na Filozofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. Intenzivno uči poljski jezik i piše poeziju. Odmah posle atentata na austro-ugarskog nadvojvodu Franca Ferdinanda (28 juna 1914.) vraća se u zemlju, kao vatreni projugoslovenski revolucionar, gde odmah u Splitu biva uhapšen. Do matra 1915. ostaće u mariborskoj tamnici da bi odmah po izlasku sa robije bio upućen u konfinaciju u Ovčarevo i Zenicu, gde ostaje do marta 1915 godine. Već 1918. dovršava knjigu stihova u prozi Ex ponto i, nezadovoljan atmosferom u Zagrebu odlazi u Beograd. Veoma brzo se uključuje u Beogradski književni život drugujući sa Crnjanskim, Vinaverom, Pandurovićem, Sibetom Milinčićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane Moskva. Početkom 1920. zapošinje dipolmatsku karijeru poslanstvom u Vatikanu, objavljuje zbirku pesama u prozi Nemiri i pripovetku Put Alije Đerzeleza. S jeseni 1921. godine Andrić je postavljen za činovnika u Generalni konzulat Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Bukureštu, a iste godine započinje saradnju sa Srpskim književnim glasnikom objavljujući u broju 8 priču Ćorkan i švabica. Godine 1922. premešten je na rad u Konzulat u Trstu. Početkom 1923. godine on je vicekonzul u Gracu. Budući da nije završio fakultet, preti mu otkaz u Ministarstvu spoljnih poslova. Između mogućnosti da fakultet završi državnim ispitom ili odbranom doktorata, Andrić bira drugu mogućnost i u jesen 1923. godine upisuje se na Filosofski fakultet u Gracu. U junu mesecu 1924. godine u Gracu je odbranio doktorsku tezu: Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine. Petnaestog septembra, pošto je odbranio doktorat, stiče pravo da se vrati u diplomatsku službu. Krajem godine prelazi u Beograd u Političko odelenje Ministarstva inostranih dela. Ove godine pojavljuje se Andrićeva prva zbirka priča u izdanju Srpske književne zadruge u koju, pored nekih već objavljenih u časopisima, ulaze i nove – „U zindanu“ i „Rzavski bregovi“. Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, godine 1926, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetke. Oktobra meseca biva postavljen za vicekonzula Generalnog konzulata Kraljevine Jugoslavije u Marseju. Sledeće godine, tri meseca provodi na radu u Generalnom konzulatu u Parizu: gotovo sve slobodno vreme u Parizu Andrić provodi u Nacionalnoj biblioteci i Arhivu Ministarstva inostranih poslova proučavajući istorijsku građu o Bosni s početka devetnaestog veka. U Ženevi počinje da radi kao sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda. U martu mesecu 1933. godine vraća se u Beograd kao savetnik u Ministarstvu inostranih poslova. Postaje načelnik političkog odeljenja Ministarstva inostranih dela 1935. godine i stanuje u hotelu Ekscelzior. Andrićeva diplomatska karijera ide uzlaznom linijom i on u novembru mesecu 1937. godine biva imenovan za pomoćnika ministra inostranih poslova. Te godine dobija i visoka državna odlikovanja Poljske i Francuske: Orden velikog komandira obnovljene Poljske i Orden velikog oficira Legije časti. Iako okupiran diplomatskim poslovima, prikuplja građu o konzulskim vremenima u Travniku, u Državnom arhivu proučava izveštaje austrijskih konzula od 1808. do 1817. godine - Paula fon Mitesera i Jakoba fon Paulića. Početkom 1938. godine pojavljuje se prva monografija o Andriću iz pera dr Nikole Mirkovića. Tokom 1939. Ivo Andrić biva postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. U jesen 1940. posle nemačke aneksije Poljske, Andrić protestvuje kod nemačkih vlasti i kancelara Adolfa Hitlera, zbog toga što Nemci mnoge naučnike i pisce odvode u logore. Vlasti u Beogradu često zanemaruju svog ambasadora i Andrić piše molbu za rezrešenje dužnosti. Njegov predlog nije prihvaćen i on 25 marta 1941. prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda 7 aprila 1941. napušta Berlin. Odbija ponudu nemačkih vlasti da ide u Švajcarsku ali bez ostalih članova poslanstva i njihovih porodica. Vraća se u Beograd i živi povučeno kao podstanar kod advokata Brane Milenkovića. Za vreme rata završava romane Na Drini ćuprija, Travnička hronika i Gospođica. Prve posleratne godine postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije i potpredsednik Društva za kulturnu saradnju sa Sovjetskim Savezom i većnik III zasedanja ZAVNOBIH-a. Tokom 1946. godine živi u Beogradu i Sarajevu, postaje redovan član SANU. Te godine, među ostalim, objavljuje pripovetke; Zlostavljanje i Pismo iz 1920. Sledeće godine postaje član Prezidijuma Narodne skupštine NR Bosne i Hercegovine. Tokom 1948. godine prvi put će biti štampana „Priča o kmetu Simanu“. Narednih nekoliko godina vrlo aktivno bavi se javnim poslovima, drži predavanja, govori na javnim skupovima, kao član različitih delegacija putuje u Sovjetski Savez, Bugarsku, Poljsku, Francusku, Kinu. Objavljuje uglavnom kraće tekstove, odlomke pripovedaka, priče Bife Titanik (1950), Znakovi(1951), Na sunčanoj strani, Lica (1953). Godine 1954. postaje član Komunističke partije Jugoslavije. Prvi potpisuje Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Te godini štampa u Matici srpskoj Prokletu avliju. „Za epsku snagu“ kojom je „oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje“, Ivo Andrić je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu. Posle smrti supruge Milice (1968.) Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Trinaestog marta 1975. godine svet će napustiti jedan od najvećih stvaralaca na srpskom jeziku, pisac mitotvorne snage i mudri hroničar balkanskog karakazana.

________________

Ivo Andritch est né à Travnik le 10 octobre 1892, dans une famille d'artisans pauvres. Il fit ses études à Zagreb, Cracovie et Vienne. Ses romans : Il est un pont sur la Drina, La Demoiselle, La Chronique de Travnik et ses très nombreuses nouvelles, dont l'Age d'Homme a déjà publié l'admirable Au temps d'Anika et La Soif, lui valurent la considération universelle, scellée en 1961 par le Prix Nobel.