Dereta - Knjižara i izdavačka kuća

O AUTORU

Rođen je u Altivoleu, u oblasti Treviza, 24. septembra 1900. godine. Rano je ostao siroče, prvo bez oca, a potom i bez majke, i imao je za staratelja, prema njegovim pričama, vrlo strogog ujaka sveštenika.

Diplomirao je književnost u Padovi. Tamo je pratio, između ostalog, seminare Vitorija Benusija, profesora eksperimentalne psihologije, razvijajući sklonost ka psihološkoj introspekciji koja je karakterisala gotovo ceo njegov naučni rad, a posebno onaj koji se odnosi na rusku književnu i kulturnu istoriju.

Tokom godina studija u Padovi, sazrela su njegova interesovanja za slavistiku. To je po svoj prilici bio glavni razlog koji ga je početkom treće decenije XX veka – kada je postao punoletan i mogao da iskoristi nasledstvo – odveo na dugi boravak u Beč, čiji je univerzitet bio na glasu zbog svoje solidne slovenske tradicije.

Ovde su njegovo obrazovanje, kao i prisustvo znalaca što su u Beču predavali, obeležili i drugi činioci koji su se pokazali kao odlučujući za njegovo sazrevanje kao čoveka i naučnika. S jedne strane, poznanstvo sa mnogim ruskim intelektualcima, izbeglim posle Oktobarske revolucije u austrijsku prestonicu, u velikoj meri je uticalo na njegove ideje o razlozima koji su odredili promene u „morfološkoj” strukturi ruske kulture i izazvali „dramu inteligencije“.

S druge strane, dodir sa teorijom kulturnih krugova (Kulturkreis) i onima koje je praktikovala Bečka škola (Wiener Schule), pružili su Gaspariniju metod istorijsko-kulturološkog istraživanja koji je vodio sva njegova istraživanja na polju etnologije.

Od kraja treće decenije XX veka do 1936. bio je u Varšavi, gde je predavao italijanski jezik. Vrativši se u Italiju, nastanio se u Vićenci, gde je neko vreme radio kao nastavnik književnosti. Tada je dobio posao u biblioteci Marčijana u Veneciji, koji je zadržao i dok je krajem te decenije počeo je da predaje italijanski jezik u Ljubljani.

Tokom Drugog svetskog rata bio je zadužen za rusku književnost na univerzitetskom institutu Ka’ Foskari u Veneciji. Tih godina se pridružio Akcionoj stranci. Zbog toga je uhapšen od strane crnokošuljaša i podvrgnut torturi. Uspeo je, međutim, zahvaljujući psihološkom odbrambenom mehanizmu (kao što je i sâm morao da kaže mnogo godina kasnije), da izdrži mučenje i da ne oda saborce.

Godine 1947. postao je redovni profesor ruskog jezika i književnosti u Veneciji, i Padovi, gde ostaje do 1970. godine kao redovni profesor slovenske filologije i ruskog jezika i književnosti.

Na njegove etnološke studije mnogo je uticala teorija koju je formulisao Leo Zajfert u delu Die Weltrevolutionäre, von Bogumil, über Hus zu Lenin, objavljenom u Beču 1931. Prema Zajfertu, tendencija stvaranja kolektivne imovine svoje korene ima u agrarno-matrijarhalnoj osnovi; iz tog razloga društveni preokreti koji su se desili u Rusiji u prvim decenijama 20. veka pokazivali bi da je slična podloga još uvek bila aktivna u slovenskoj kulturi i civilizaciji: jednoj civilizaciji koja se, dakle, smešta u egzogamno-matrijarhalni kulturni krug, a ne u indoevropski.

Potrazi za potvrdom ili revizijom ove teorije, a u širem smislu istraživanju civilizacije Praslovena (a kasnije i istorijskih Slovena), Gasparini je posvetio najveći i najbolji deo svoje naučne delatnosti. On je svoje proučavanje bazirao na kriterijumima istraživanja istorijsko-kulturnog metoda (za razliku od evolucionističkog ili difuzionističkog) – koji su podržavali Leo Frobenijus, Vilhelm Šmit, i koju je naknadno elaborirala Bečka škola – kao i na instrumentima brojnih naučnih disciplina: na prvom mestu etnologije, ali i arheologije, lingvistike, istorije religija, kao i botanike, muzikologije itd.

Poslednjih godina Gasparini se vratio ruskoj književnosti, ovoga puta analizirajući je sa izrazito antropološkog stanovišta, što je vidljivo čak i iz naslova monografskih kurseva održanih na univerzitetima u Veneciji i Padovi (Težina zemlje. Razmatranja o ruskoj književnosti, Venecija, 1967; Težina zemlje Antropološki spektar ruske književnosti, Venecija, 1968: pod istim naslovom objavljeni su kursevi i narednih godina, 1969. i 1970, u Padovi).

Gasparini je umro u Kastelfranko Venetu 29. maja 1982. godine, u onom delu oblasti Treviza u kojoj je proveo detinjstvo i vedre, plodonosne godine svog sazrevanja i starosti.

Slovenski matrijarhat – Kulturna antropologija praslovena

Evel Gasparini