Elfride Jelinek u ovom tekstu polazi od Šubertovog ciklusa „Zimsko putovanje“, za koje je jednom prilikom izjavila da joj nijedno umetničko delo nije više značilo, tačnije, od libreta Vilhelma Milera, ali veoma brzo ona napušta romantični ton Šubertovog ciklusa – lutanja ledenim predelima zbog neostvarene ljubavi gde se odbačeni, usamljeni junak sve refleksivnije vraća na prošlost ne bi li sadašnjost bolje razumeo, a što Elfride Jelinek dovodi u vezu sa Hajdegerovim pojmom vremena, odnosno, vremenitosti (Zeit, Zeitlichkeit), te izvodi oštri zaokret ka aktuelnim tematsko-sižejnim konceptima kojima se već bavila u svojim prethodnim tekstovima: korupcija i finansijski skandali; otmica, zatočeništvo; usamljenost, pojam vremena – ličnog i istorijskog; fenomen interneta; priroda, skijanje i sport; porodični odnosi... Ovo je njen najintimniji, najdirljiviji tekst.