U knjizi Jasmine Ahmetagić analizirana su dela koja ne čine centralnu struju opusa Dostojevskog, od kojih neka npr. uopšte nisu proučavana u našoj sredini (npr. “Gazdarica”), ali o njima postoji opsežna bibliografija van našeg govornog područja. No, i kada je reč o delima o kojima je i kod nas i u svetu mnogo pisano, autorka uspeva da pruži sasvim nove i drugačije uvide, zahvaljujući interdisciplinarnom pristupu (spoj psihologije, psihijatrije, naratologije i književne teorije).
Posebna vrednost ove knjige jeste dijalog koji se na njenim stranicama vodi sa proučavaocima dela Dostojevskog. Autorka je polemična i prema onima koji važe za najveće poznavaoce dela Dostojevskog (npr. Bahtinu), ali je ta polemičnost diskretna i podrazumeva da su autoriteti postavljeni u dijalošku poziciju. Ono što treba istaći jeste jednostavnost s kojom je napisana ova, inače, složena knjiga koja se, fokusirana na dela Dostojevskog, bavi centralnim ljudskim iskustvima, od kojih je ljubav i gubitak kapaciteta za bliskost možda i jedno od najvažnijih.