Poslednja zbirka priča objavljena tokom Karverovog života predstavlja reprezentativan izbor iz dela možda najuticajnijeg pripovedača kratkih priča. Uz sedam ranije neobjavljenih, iz celokupnog opusa probrano je trideset priča koje su ga proslavile, među kojima su i O čemu govorimo kad govorimo o ljubavi i Katedrala, ulančanih hronološkim redom, gradeći antologiju koja će pratiti njegov pripovedački razvoj od početaka tokom ranih šezdesetih, do smrti 1988. i provesti čitaoca kroz ključna mesta Karverovih svetova: svetova ljudi s margine koji poniženi proživljavaju svoje sumorne živote, gubitnika zarobljenih u kolotečini ponavljanja istovetnih grešaka, svetova u kojima se sreća uvek gorko osmehuje, svetova u kojima nema mesta za junake velikih formata, samo za jednako tragične male ljude s jednako univerzalnom patnjom – s tom rarzlikom što s njima niko ne želi da se identifikuje. Međutim, baš u toj činjenici sažeta je neverovatna snaga Karverovih priča: saživljavanje je, koliko god neželjeno – neumitno; prosto stoga što Karver ne pripoveda ni o kome drugom do o nama samima.