U drugoj knjizi autor obrađuje period 1945–2016. godine, od prvih dana uspostavljanja nove vlasti i njenog kolebanja povodom statusa Kosova.
Veoma važan segment iz doba ranog socijalističkog perioda jeste pitanje istorijske percepcije i geneze naziva „Kosovo“, „Metohija“, „Dukađin“ kao i administrativno-teritorijalnih prekompozicija prostora koje su usledile nakon 1945. godine. Imami uočava kolebanja komunističke vlasti oko stepena autonomije i federativnih planova, obilno se služeći tekstovima iz dnevne štampe i memoarima Fadilja Hodže.
Posebna celina druge knjige posvećena je ustavnom položaju Kosova, koji je s vremenom akumulirao nesnosnu klimu i ekonomsko zaostajanje i produbio tenzije, uprkos ciničnim porukama centralnih vlasti da Albanci mogu da se osećaju „kao kod kuće”, čime su pravljene jasne aluzije na njihov „došljački“ status i strano poreklo.
Zahvaljujući bogatoj izvornoj osnovi (autobiografska, sudska i periodična građa), Imami se upušta u rekonstrukciju diplomatskih aktivnosti koje su prethodile bombardovanju SR Jugoslavije, ne štedeći pri tome ni srpsku ni albansku stranu. Uveren da autoritarni poredak po definiciji nije u stanju da se racionalno suoči s (kosovskim) problemom (pa makar on bio percipiran kao „ključ njegove političke budućnosti“), autor skicira tragičan epilog Miloševićeve potrage za „konačnim rešenjem“.