Ove pripovetke su pisane na tragu života njenih predaka u Škotskoj, o čemu sama autorka svedoči: “Sav ovaj materijal sam slagala godinama, a on je, neprimetno, tu i tamo, počeo da se poprima oblik pripovedaka. Neki njihovi junaci su mi se obraćali vlastitim rečima, dok je druge stvorila situacija u kojoj su se nalazili. Pomešale su se njihove i moje reči u neobičnom postupku obnavljanja njihovih života, u datim okolnostima, onoliko verno koliko je moguće, kada su u pitanju naše predstave o prošlosti. Nadahnuće za njih sam crpela iz ličnog materijala, ali sam s tim materijalom mogla da činim šta god sam htela. Jer je glavno bilo da iz toga napišem pripovetku. Ali one druge priče nisu nastale samo s tim ciljem. One su bliže memoarima – u njima istražujem lični život, ali se ne pridržavam strogo i doslovno činjenica. Smestila sam sebe u centar i pisala o svom biću, što sam prodornije mogla. Ali figure koje okružuju moje biće vodile su vlastiti život i činile stvari kojih nije bilo u stvarnosti.“
Ali njena sposobnost da se otisne u misli i osećanja ljudi, davno preminulih, čiju smrt jedva da je neko i zabeležio, na ivici je neobjašnjivosti… Sasvim je nebitno da li se radi o doslovnoj istini. Smisao pripovedanja, kakvo praktikuje Alis Manro, jeste da se doslovne činjenice izbave iz kolotečine banalnosti, iz zaborava, i da se sačuva – ili da se stvori – izvestan osećaj neprekidnosti u grozničavim kovitlacima