„Dosta mi je više ovih Jugovića! Sve su to mrtvi Jugosloveni!
Iznenada sam podigao glavu i pogledao u nju. Na trenutak su nam se pogledi sreli, ali je onda okrenula glavu i nastavila da ćaska sa svojim drugaricama. One, izgleda, nisu čule njenu izjavu ili naprosto nisu reagovale. Naravno, ovim pokretom sam se razotkrio, otkrio sam da sam i ja Jugović i, kako sam docnije i sam shvatio, na izvestan način zaista mrtav Jugosloven.“
Ovo je, dakle, roman gorkog taloga iskustva te epohe, ali nipošto samo to; Budapest, retour je i knjiga odrastanja i sazrevanja, ličnog i generacijskog, u dunavske i potiske magle utonuli bluz ranih ljubavnih slasti, nesreća i razočaranja, knjiga lepote mladenačkih drugarstava i melanholije njihovog rasplinuća, knjiga usamljenosti u prohladno raspoloženom velegradu, ali i u ljudskoj egzistenciji samoj po sebi. – Teofil Pančić