Hasan Blasim (koga je Gardijan opisao kao „možda najvećeg živog pisca arapske fikcije“) uvek piše o savremenim temama tesno povezanim sa životom ljudi u Iraku, njegovoj rodnoj zemlji, decenijama podrivanoj stranim agenturama, razaranoj ratovima i vojnim pučevima proglašavanim za velike revolucije, mračnim aktivnostima tajne policije i političko-finansijskom korupcijom.(...) U Blasimovom fokusu su i oni njegovi zemljaci u koje se, šire, ubrajaju svi napaćeni žitelji Srednjeg istoka i Afrike koji su, jednom zasvagda a s krajnje neizvesnim ishodom, napustili rodna ognjišta i danas su poznati pod latinizovanom etiketom – migranti. Sve što Blasim piše, zapravo, govori o njima i njihovom udesu, jer je u tom zastrašujućem demografskom talasu i sâm našao sopstvenu sudbinu.
Novi roman-dilogija Sololand, posle efektnog prvog dela Ilijas u zemlji zvanoj Idil, u svom drugom segmentu Zakon Sololanda donosi, pored duboko dirljivog manifesta u odbranu tražilaca azila, uzbudljiv romaneskni zaplet s elementima dostojnim jedne Agate Kristi, u pitkom narativu što pruža izvesnu nadu da poveća razumevanje među ljudima i u svesti čitaoca otvori novi prostor.
Srpko Leštarić, iz Pogovora
„Blasimove reči ne leže uredno i tiho na stranici, kao većina ’dobro vaspitane’, književnosti; eksplodiraju, plaše, vređaju, nasmeju te onim stvarima kojima ne bi trebalo da se smeješ i drže te budnim noću. Blasimovo delo, kao i njegov život, podseća na to da rat besni na našim gradskim kapijama, dok mi spavamo, uvereni da je sve u redu sa svetom.“
Ra Pejdž, Comma Press