Na početku dvadesetog veka umro je najbolji srpski satiričar Radoje Domanović pisac antologijske Stradije. Čitav jedan vek posle iz «belog sveta» u Stradiju («milu nam i napaćenu majku Srbiju») stiže praunuk velikog pisca Tihon Bardak prepunjen patriotskim osećanjima i željom da napiše knjigu o «zemlji predaka». Autentične, aktuelne i ubojite, ironične žaoke Basarine proze prelile su se u Novu Stradiju, u amalgam satire i alegorije, gradeći niz neobičnih i humornih situacija između suza i smeha. Nova Stradija nije samo novovekovna replika istoimenog Domanovićevog dela već pravi omaž najvećem srpskom satiričaru, budući da je Basara uspeo da dramaturškim i intertekstualnim vezama poveže sve Domanovićeve satire. Vreme se više ne meri hronometrima već književnim delima, između dve Stradije protekao je čitav jedan vek, zemlja i ljudi, prilike i karakteri nisu postali bolji, naprotiv.