Лепљиви листићи представљају колекцију микроесеја − филозофских али и интимних записа о животу, језику, љубави, Богу и људима које је Епштејн прикупљао током протеклих 30 година. На пола пута између есеја и афоризама, листићи се могу схватити као кратке белешке, али и као пролећно лишће, заметак мисли, још увек лепљив од смоле, како сугерише аутор. Шума речи, у чијем се пријатном хладу одмара читалац током 144 нерадна дана које је аутор замислио за читање ових забелешки, разлистава се у живу интелектуалну игру која на многе начине може инспирисати. Шта је библиомеланхолија, а шта живоумље, ко су вилкоњмрави и шта значи бити недољубљен, само су нека од питања која покреће Епштејнов чудесни механизам стварања речи кроз филозофску игру.
Онеобиченост и лепота света Лепљивих листића огледа се у њиховој искрености, непосредном и интимном тону којим се приступа „великим темама“ и дирљивим покушајима да се макрокосмос оличен у вечним преиспитивањима ума додирне с микрокосмосом − краткој рефлексији на лепљивом папирићу која упркос свим људским напорима остаје трошна и пролазна.
Превод са руског: Радмила Мечанин