Roman o dželatu prvi je te vrste u srpskoj književnosti. Teška priča o ljudskom biću koje je postalo mašina za ubijanje. „Izvođač“ najmonstruoznijih radova priča o svom „poslu“ u ime ideje, „pravde“, s takvom mirnoćom kao da doista pripoveda po receptu „priča“ iz Hiljadu i jedne noći. Na to nam ukazuje i posve moderna struktura ovog jedinstvenog romana u srpskoj književnosti, koji dokumentarnim iskazima (da li su istorijski, ili su pak iz sveta modernog svetskog romana, filozofije, antropologije, etike itd.) prekida priču i pričanje i tako nam stvara privid o narativnom rukopisu koji jeste ispisivan kao da je reč o Šeherezadinom kazivanju. U izvesnom smislu, ta dokumentarnost kao da podseća na večnu temu, njena je neka vrsta istorije, od drevnih do modernih vremena; to je, prevashodno, istorija užasa jedne „ljudske duše“ koja prerasta u simbol bezdušnosti, mračna priča koju glavni junak kazuje s jezivom strašću, s takvom ubedljivošću da vam se pri čitanju ledi krv. Priča je, dakle, autentična, pričalac je doista ispričao istoriju svoje „duše“ – od dželata do odgajivača cveća... (Gojko Tešić)