Ovo je otkrovenje koje sam dobio u Nebu i zbog kojeg sam ponovo došao na Zemlju. U život sam se vratio svojom voljom kako bih ljudima i narodima preneo to otkrovenje zbog njihovog mira, dobra i nade.
Pre pet ili šest godina, u maju ili oktobru, ne sećam se tačno, jer vreme onde drugačije teče, bio sam nestao. Za mnom su žalili poklonici poezije i oni najbliži mom srcu. Tragali su i čekali me, zatim poverovali u moju smrt. Ja sam bio umro, ali ne zauvek. Nijedan život nije večan i nijedna smrt nije takva; dokaz je moje ponovno prisustvo ovde. Iznenadan i neobjašnjiv za sve bio je moj nestanak sa Zemlje, a takav je i moj povratak iz Neba...
I sa knjigom pripovedaka Dopisivanje sa Bogom, kao i sa putopisom Katmandu, Stevan Pešić nas uverava da uporedo sa našom svakodnevicom i na ovim prostorima, neposredno pored nas, postoji i druga stvarnost koje nismo svesni – realnost stvaralaštva i mita. U Pešićevom svetu, nad događajima i ljudima lebdi snažna aura, svakodnevica je satkana od sukoba i nesporazuma, a ironija i stvaralaštvo postaju mogućnosti da se isprave takozvane tvorčeve greške.
Stvaralaštvo je moć, ali i kazna, a pesnička fantastika jedina prava stvarnost. Ovo su pripovetke o nesvakidašnjim pesničkim sudbinama i oniričkim svetovima između Stražilova i Indije, neba i pakla, ljudi i bogova. U toj „novoj“ stvarnosti za Mirabej i Helderlina, Petefija i Kodera, Lazu Kostića i Lenku Dunđerski, Vojislava Ilića, Đuru Jakšića, J. J. Zmaja i druge, znane i neznane, poezija je dodir večnosti i mogućnost dopisivanja i sa samim Bogom...