Deni sedi na svom mestu, na drvetu, sedi kao mali majmunko, tih, ptica ili ništa, Deni, bez oca, prepun tajni, u zasedi, ljulja se, klati, jede zelene šljive, kisele, oči mu pune suzama, hvata se za granu, malo još klati, gleda dole, pušta se i pada na zemlju koja ga voli jedino gravitacijom, reda radi.
„Način na koji je Vladimir Tabašević zaplivao u svoj romaneskni lirizam Tiho teče Misisipi podsjeća na voz koji vodi u anarhičnu razgradnju sveta kakav smo poznavali. Neočekivani rečenični obrati, duhoviti i inventivni, nepotrošeni, stvaraju lepotu pripovjednih, živih slika koje se nižu u mahnitom ritmu želje da se ispričaju u dahu.
Čitalac želi da prati taj ritam i hita za njim, ali emocija, tuga i tragičnost zaustave ga svako malo i nateraju da izroni iz tog sveta, da udahne novu dozu snage kako bi se vratio. Tabašević je napisao roman o bliskosti, gubitku i pripadanju, dakle ljubavni roman, ma koliko takvo određenje bilo nesigurno ili napušteno. Baš zato je za takav izbor potrebno hrabrosti, talenta i stila.“ Iz obrazloženja žirija Nagrade „Mirko Kovač“
„Ovaj roman traži čitaoca-kaskadera, čitaoca poput Denijevog oca koji u filmskoj simulaciji Kosovskog boja sasvim neherojski strada. Možda je dakle preporuka, možda upozorenje: Tabaševića u svakom slučaju čitate na vlastiti rizik.“ Boris Postnikov
„Ne pamtim zadugo ovakav početak, ovako na scenu ulaze ili komete-propalice ili budući klasici. Pa dobro, šta god da bude, u redu je, svaka čast.“ Teofil Pančić