„Nema sumnje da ozbiljna pažnja posvećena naukama i slobodnim veštinama ublažava i čini humanijom ljudsku narav i neguje ona nežna osećanja u kojima se sastoji prava vrlina i čast. Veoma, veoma retko se događa da čovek od ukusa i nauke nije, u najmanju ruku, iskren čovek, kakve god slabosti imao. Ova sklonost njegovog duha ka spekulativnim proučavanjima mora da potčini strast u njemu prema koristi i ambiciji i u isti mah mora da mu omogući veću osetljivost na uljudnosti i životne dužnosti. On bolje oseća moralne razlike u karakterima i ophođenju, a ovaj njegov osećaj nije oslabljen već, naprotiv, ojačan spekulacijom.
Možda glavna dobit od filozofije proizilazi na posredan način i dolazi više iz njenog tajanstvenog, neosetnog uticaja, nego iz njene neposredne primene.“
Dejvid Hjum (1711–1776)
Autobiografski spis Moj život koji je Dejvid Hjum, jedan od najznačajnih predstavnika škotskog prosvetiteljstva i klasične filozofije, napisao pred kraj života, otvara ovu zbirku eseja koji takođe delom imaju biografski karakter, odnosno tiču se Hjumovog intelektulnog razvoja. Eseji Epikurejac, Stoik, Platoničar i Skeptik posvećeni su dijalogu sa nekim filozofskim pravcima i školama koje su u ranim periodima Hjumovog života (posebno stoicizam i epikurejstvo) uticali na njega, i prema kojima je kasnije zauzeo distancu. Esej Skeptik je naročito bitan, budući da se Hjum smatra ocem modernog skepticizma, ali i zbog estetičkih uvida.U knjigu je uključeno i pismo Adama Smita o smrti Dejvida Hjuma, njegovog prijatelja, kao i tekst Gerharda Štremingera, savremenog Hjumovog proučavaoca.