U ovoj testamentarnoj zbirci od šesnaest eseja V. G. Zebalda, jednog od najboljih i najpronicljivijih autora našeg doba, prisutne su sve njegove prepoznatljive teme – moć sećanja i lične istorije, veze između slika u umetnosti i života, prisustvo duhova u mestima i predmetima.
Četiri odlomka odaju počast mediteranskom ostrvu Korzici, kroz elegično tekstualno tkanje između prošlosti i sadašnjosti. U „Malom izletu u Ajačo“, Zebald obilazi Napoleonovo rodno mesto i razmišlja o nagoveštajima budućnosti tog velikog čoveka u njegovom detinjstvu.
Inspiriran italijanskim grobljem, „Campo Santo“ je sanjarija o smrti, koja polazi od nečitkih natpisa, veličine i ukrasa nadgrobnih spomenika i razvija se sve do krvlju natopljene legende o Svetom Julijanu.
Zebald takođe ispituje kako dela Gintera Grasa i Hajnriha Bela otkrivaju „ozbiljne i trajne deformacije u emocionalnom životu“ posleratnih Nemaca, kako se Kafkino zanimanje za prisustvo duhova među smrtnicima odražava i u Zebaldovom pismu, te kako književnost može predstavljati pokušaj restitucije za nepravde stvarnog sveta.
Vrtoglav u svojoj erudiciji, dostupan u dubokoj emociji, Campo Santo potvrđuje Zebaldovo mesto pored Prusta i Nabokova, velikih pisaca koji opažaju nevidljive veze što određuju naše živote.
„Da li je književna veličina i dalje moguća? Kako bi uzvišeni književni poduhvat trebalo da izgleda? Jedan od retkih odgovora predstavlja delo V. G. Zebalda.“
Susan Sontag
„Ako ste mislili da je književni modernizam mrtav, varate se. Duh majstora kao što su Kafka i Borhes živi u [delu] V. G. Zebalda.“
Wall Street Journal