Šta raditi sa željenom i stečenom slobodom? I kako je živeti?
Ova pitanja ispisana su u bezmalo svakom gestu, dijalogu i pomisli junaka, na svakoj stranici Pridošlice – prvog, nesumnjivo autobiografski intoniranog romana Simon de Bovoar. A u njemu, dok buka iz pariskih kafea, zadimljenih hotelskih soba, sa plesnih podijuma i pozorišnih dasaka zaglušuje neumitno primicanje Drugog svetskog rata, Fransoaza i Pjer nepomućeni sumnjom u svoju ljubav i međusobnu privrženost uzimaju pod svoje sasvim osobenu, hirovitu i razdražljivu Gzavjeru, i sa svojom štićenicom ostvaruju ono što danas zovemo „otvorenomˮ vezom.
Pokazuje se, međutim, da trougao postaje vežbalište za sasvim drugačiju geometriju emocija, a da samosvest i intelektualne snage ne mogu ostati neizmenjene kada se nađu ispod želje, kontrole i afekata. I nema nepošteđenih u potrazi za harmonijom. Zaljuljan između na trenutke previše dobro poznatih opisa indolentne i nehajne svakodnevice umetnika i intelektualaca i značajnih pitanja egzistencije, te političke i društvene dimenzije sudbine pojedinca, roman Pridošlica bezmalo osamdeset godina od svog prvog izdanja ukazuje i na nešto od plesa zabluda i sloboda savremenosti.