Desi se neko lice, ili dvorište, nečiji glas, delić noći, dese se sećanja. Od njih su priče Lejle Kalamujić. Dođe dan kad ponovo legneš u svoj stari krevet, kad kraj više ne može da se rasteže i prećutkuje, ptice počnu da udaraju u prozore, a ljudi odu, i nestanu. Od tih su dana priče Lejle Kalamujić. I od još jedne koordinate uz to koja se na prošlost i sadašnjost učvršćuje kao konstanta. Lejline su priče u žurbi, da daju ono najvrednije što se od književnosti može dobiti – da izmisle mesto, vreme i ljude koji su ti potrebni.