„Za razliku od poezije, u prozi je Marina Cvetajeva pisala stalno i isključivo o sebi. Malo je u svetu dela u kojima su pisci imali hrabrosti da s tolikom otvorenošću govore o svojim najprivatnijim problemima. U svojim prozama Cvetajeva je u tom pogledu išla dalje od Rusoa, dalje od Tolstoja, dalje i od svih književnica koje poznajemo. Čitajući njene ispovesti, ponekad hvatamo sebe kako nam zastaje dah od iznenađenja. Prvi put sa svom otvorenošću izlazi nam pred oči jedan problem o kome se nije dovoljno raspravljalo. O ženama su dosad najdublje pisali muškarci. Tek Cvetajeva pokazuje kakvi neslućeni slojevi postoje u psihičnosti žene, slojevi koje tek treba da nam otkrije buduća ženska literatura. Ne ženska zato što bi je pisale žene ili što bi bila namenjena ženama, nego u kojoj bi žena imala smelosti da misli kao žena i piše kao žena, te da nam otkrije to što je u literaturi dosad ostalo neotkriveno.“ – Petar Vujičić