Novi roman Aleksandra Đukanovića „Ostrvo mrtvih“ prirodan je nastavak razvijanja jedne autentične poetike čiji su se obrisi mogli prepoznati u „Mamonovom ključu“, prethodnoj knjizi ovog autora.Tematski razuđen, stilski razbarušen, sa mnoštvom digresija na našu neveselu društvenu stvarnost koja je transponovana na jednu pomalo košmarnu sliku sveta, ovaj roman Aleksandra Đukanovića nam priča priču koja nas do trenutka kada sklopimo korice drži u stanju „čitalačke pripravnosti“.
Glavni junak romana, intelektualac na pragu onoga što bismo, služeći se oveštalim jezikom, mogli da nazovemo sredovečno doba, biva akter i žrtva niza fantazmogoričnih događaja, grubo iščašenih u odnosu na njegovu beogradsku svakidašnjicu. Junaci ove knjige izrastaju iz onoga što govore i ovaj nas pisac, koji je majstor dijaloga, sigurnom rukom izvodi na čistinu, pošto prođemo kroz svojevrsnu arkadiju simbola i svega onoga saobraznog jednom postmodernističkom rukopisu.
Vešto nas prevodeći iz realnog u fantastično, Đukanović svojim romanom uvek ostavlja otvorena mnoga vrata, iza kojih se, bez izuzetka, nanovo iznenadimo prostorima u kojima smo se obreli, što ovu knjigu čini svežom i prijemčivom za mnogobrojna tumačenja, rečju univerzalnom.