U jednom predgovoru iz 1839. godine Balzak (1799-1850) piše: „Događaj koji je poslužio kao model odigrao se pod užasnim okolnostima kakvih nema ni kod ljudoždera; jadni otac vikao je čitavih dvadeset časova koliko je trajala agonija da mu donesu vode da utoli žeđ, a niko mu nije pritekao u pomoć: njegove dve kćeri bile su jedna na balu, a druga u pozorištu, iako su znale u kakvom je stanju njihov otac. U tu istinu teško je bilo poverovati. Protivno trvđenju jednog zlonamernog kritičara, Balzak je odlično poznavao parisko visoko društvo, a vrlo ozbiljni ekonomisti potvrdili su tačnost podataka koje je on naveo.
Engels je napisao da je od Balzaka naučio više nego od svih ekonomista i istoričara toga vremena zajedno. Odbijajući da ropski podražava stvarnost, da naizgled tačno prikazuje događaje i karaktere, on je želeo da ih prikaže verno, analizirajući njihovu suštinu i otkrivajući njihovu skrivenu istinu. Otuda se Balzak smatra jednim od najvećih majstora realizma.