Čitajući Pantićeve Priče na putu uveravam se, neopozivo, da je putopis u našem dobu zaista promenio i lik i sadržaj, i da bi se, zato, moglo razmišljati i o granicama, i okvirima tog žanra: od velike pa i opasne avanture otkrivanja sveta davno se prešlo na njegovo tumačenje i na korene njegovih promena. Te promene su nekad možda i manje od promena u glavi i duši putopisca tokom i posle putovanja i stalnih potvrda da je ceo ovaj naš književni svet u potpunosti izmaštan, ali se on i pored svega ne razlikuje mnogo od stvarnog sveta. (...) Putujem sa Pantićem širom tog stvarno-izmaštanog sveta, sa praga doma svog. Svuda pođi, kući dođi, posle oblaka nad Irskom vrati se pod naša nebesa, o kojima je Crnjanski onako zaneto pisao. I mada se putovanje po Pantićevim knjigama ne može završiti, mogu posle Priča na putu reći da je njegovo stalno putovanje po mislima i duši višestruko nadmašilo, prepokrilo i zasenilo sva njegova putovanja po tuđim meridijanima i pod tuđim nebesima. (Đorđe Randelj)