Zen umetnost najbolje se može okarakterisati divljenjem nad bliskom povezanošću svega što postoji. U zen poeziji, svet oko nas nikada nije prikazan samo kao pozornica za čovekova dela, jer prava drama je tamo napolju– u Prirodi. Čovek je samo jedan njen aktivan deo – ni na koji način razdvojen od svog okruženja – s kojom se on ne nadmeće, niti je se plaši, već je obožava, živeći ovde isada. Sada, ne kao konceptu, već kao životnom iskustvu koje je celovito i potpuno samo po sebi – upijajući u sebe i prošlost i budućnost. Dajući sve od sebe. Upravo onako kako to traži Buda.
Preveo i priredio: Dejan D. Marković