Ako bismo veštinu pisanja definisali kao manipulaciju čiji zbir čine znanje, poetika, međužanrovsko preplitanje, uz talenat svakako - dobili bismo ono što je pred nama: tekstove Petera Zilahija. U zavisnosti od ugla posmatranja, oni mogu biti čista književna proza, putopisi, duhoviti i samoironični eseji, angažovani sociopolitički pamfleti, mitološki osvrti… I sve to zajedno. A mogu biti i zvučna kulisa samoj ličnosti autora. Da li ste ikada slušali Petera Zilahija kako naizust, suvereno, šarmantno, na bini, izgovara svoju prozu (ne poeziju!)? Niste? Trebalo bi. I kada se čita i kada se gleda, Zilahi je moderniji i mlađi no što jeste.