Autor je verovao da je život dar prirode i izvor svih značenja. Mučio ga je stereotip svakodnevice: zločin‒zločinac‒žrtva. Sablasan i mračan svet zločina. Iz dana u dan taj obruč ga je sve više stezao.
Želeo je da izađe iz tog obruča. Pored toga što je stečena iskustva rado delio mlađim kolegama, beležio je kriminalne događaje i u svoj dnevnik. Godinama je pisao impresije o zločinima, zločincima i njihovim žrtvama. Dokle god sećanje seže navirali su slučajevi. Progonila su ga sećanja na jednu kategoriju ljudi koje je sretao obavljajući svoje profesionalne obaveze. Stoljećima, čovečanstvom odzvanjaju priče o svirepim ubistvima, zločinima čoveka prema čoveku. Mali je broj onih ljudi koji su imali priliku da uživo razgovaraju sa ubicama i slušaju njihove ispovesti. Želeo je da kroz priče o zločinima pruži nezaboravno iskustvo svim čitaocima. On ne govori o ubicama da bi ih veličao, nego da opomene one koji nameravaju da tako nešto učine. Ovo je omaž svim ranopreminulim žrtvama ljudskog bezumlja.