U romanu Svakim časom sve je manje vremena, epistolarnoj prozi sa obrtom, Antonio Tabuki – oživljava epistolarnu književnu tradiciju, samo da bi zatim prekršio sva njena pravila.
Sedamnaest muškaraca piše sedamnaest neobično lepih pisama — nežnih ili ogorčenih — usamljenih monologa koji se kreću u krug, svaki opisujući jednu ljubavnu priču i očajnički žudeći za odgovorom koji možda nikada neće stići. Ta pisma uvlače čitaoca u električno, bezvremensko ničije tlo — „tu prošlost koja je uvek negde, viseći u dronjcima“.
Na kraju, sabirajući sve te jednostrane, pokajničke ispovesti u jedan polifoni roman, osamnaesto pismo donosi iznenađenje: javlja se ženski glas, dalek, neumoljiv, a opet pun saosećanja.
Svakim časom sve je manje vremena hvata u zamku sudbine koje, uprkos prividnim razlikama, u svojoj suštini dele isto: slomljenost. Ovo je anti-Proustovski roman — izgubljeno vreme je zauvek izgubljeno; nemoguće je vratiti se u prošlost, ma koliko opsedala sadašnjost.