Može li se još govoriti o „pravoj“ psihoanalizi? Postoji toliki raskorak između raznih psihoanalitičkih struja da je teško videti njeno jedinstvo. Nalazimo se usred mutacije na samom polju psihoanalize. Profiliše se izvesna promena paradigme, stara više nije prepoznatljiva, nova još nije čitljiva. Neki su u frojdovskoj dogmi, ili u lakanovskoj dogmi, a drugi su sami svoji majstori. Za one koji veruju – sve vrši posao. A sve to nije ništa posebno. Verovatno će se nametnuti neka korenita promena, a ona će doći spolja. Ja danas vidim nužnost jedne mnogo radikalnije pobune, pobune koja u središtu više ne bi imala samo psihoanalizu ili neku psihoanalitičku ustanovu, nego sveukupno društvo. Dovoljno je videti u kakvom su stanju škole, bolnice, kako se postupa s decom, i s ludacima. O siromašnima da i ne govorimo. Deca, ludaci, siromašni i stranci, to je već mnogo. A, kao slučajno, svi su oni bespomoćni, bez odbrane i bez instrumenata. Da li bi ih psihoanaliza mogla snabdeti korisnim instrumentima? Instrumentima da se pobune… i žive? Da li bi diskurs analize, ili angažovanje analitičara kao takvih u toj pobuni doneo nešto specifično i prikladno?