Pod pojmom Novi svet podrazumevamo novu epohu istorije čovečanstva, koja započinje, u kojoj ulogu predvodnika ili najuticajnijih faktora imaju Rusija i Kina, a koju je inicirala Srbija, svojim principijelnim otporom zapadnoj agresiji i destrukciji.
To je ujedno i kraj mnogovekovne svetske dominacije kolektivnog Zapada, i u političkom i u civilizacijskom smislu.
Zapadom upravljaju najbogatiji pojedinci, a Rusijom i Kinom ljudi vođeni duhovno-moralnim vrednostima i načelima.
S obzirom na pravoslavno utemeljenje Rusije, Novi svet je i ovaploćenje Novog zaveta.
U dokumentu usvojenom na njihovom samitu u Pekingu 4. februara 2022, Putin i Si su svetske odnose u novoj epohi bliže opisali sa dva ravnopravna izraza, ruskim „pravedni multipolarni sistem“ i kineskim „zajednica zajedničke sudbine čovečanstva“.
Dakle, saradnja i zajedništvo dominiraju nad konfrontacijom i individualizmom, ljubav nad mržnjom, dobro nad zlom. To su preduslovi za uspešno stvaralaštvo. I zato je vojno-politička i ekonomska moć Rusije i Kine veća od zapadne, i zato je Novi svet bolji od starog.
Imajući u vidu da je ljudsko stvaralaštvo kolektivni čin, koji podrazumeva saradnju, i da je ono faktor napretka, za razliku od zapadne destrukcije, moramo se zapitati kako to da države koje promovišu preduslove za stvaralaštvo, postaju dominantne u svetu tek danas?
Problem je čovekov defekt u spoznaji dobra i zla. Naime, iako su stvaralačke mogućnosti razumnog čoveka neograničene i time on prevazilazi sve živo i postaje saradnik ili saučesnik Boga u demijurgiji, razumni čovek je nažalost u stanju da prevaziđe sve živo i u činjenju zla, obmani, nasilju i ubistvu u odnosu na pripadnike svoje vrste, što životinje nisu u stanju.
Jedini mogući regulator, koji opšte dobro (i neprikosnovenost ljudskog života i stvaralaštvo i saradnju) uzdiže, a zlo (i ubistva i destrukciju i konflikte) suzbija i marginalizuje, jeste sistem duhovno-moralnih vrednosti koji nose vera i civilizacija. Na Zapadu su vera (jeres) i (anti) civilizacija prilagođene „koegzistenciji“ dobra i zla, odnosno opštoj kontaminaciji čovečanstva zlom i njegovoj dominaciji.
Znamo da je bilo mnogo stvaralaštva i na Zapadu, ali ono nije bilo glavni izvor zapadne moći, već zloupotreba ljudskih slabosti. Od pohlepe, apsolutizacije privatne svojine i sveopšteg uticaja sopstvenog kapitala, preko prostitucije i pornografije, konzumerizma, narkomanije, do LGBT i «genderne ravnopravnosti». Odnosno, Zapad je vladao pomoću zla – ratova, pljačke, osvajanja, kolonizacije, konfrontacije i individualizma, obmane, nasilja i ubistva. Od vremena Julijana Apostate vrhovni princip zapadnih vlastodržaca je drevno geslo „zavadi pa vladaj“. I zato imamo hiljade godina kontinuiteta vladalaca ogrezlih u zločinu, koji imaju dva pokretačka motiva – sačuvati zločinom osvojenu vlast i – izbeći kaznu. Pohlepa je tu sporedni motiv – ona je samo jedno od sredstava za manipulisanje masama na bazi ljudskih slabosti.