Poslednji testament Oskara Vajlda Akrojdov je drugi roman, po mnogim svojim odlikama reprezentativan za prvu deceniju piščevog romansijerskog rada. Prvo što pada u oči jeste činjenica da su svi Akrojdovi romani iz ovog perioda u manjoj ili većoj meri zasnovani na biografijama i stvaralaštvu umetnika iz minulih epoha. Među njima, Poslednji testament Oskara Vajlda svakako je najbliži žanru biografskog romana. Reč je, ipak, o sasvim speifičnom biografskom romanu, kojim Akrojd pokušava da ostvari nešto što su pre njega činili mnogi značajni pisci ? laća se okoštalog žanrovskog obrasca, da bi u kontrastu s njegovom podrazumevanom konvencionalnošću snažnije istakao vlastite, po mnogo čemu autentične i nove poetike. Odluka da na svoj način ispriča životnu priču Oskara Vajlda predstavljala je duboko promišljen, ali i dvostruko hrabar izbor. Pre svega, lako se moglo dogoditi da pisca ukalupi i sputa izuzetna popularnost biografske literature u Engleskoj, masovno pisane i čitane u rasponu od pedantnih, katkada sa zamornom skrupuložnošću pisanih dela, do bezočnih senzacionalističkih konstrukcija. Jedna od bitnih vrlina Akrojdovog romana jeste to što ne spada ni u jednu ni u drugu grupu, a nemoguće ga je svrstati i u ono spasonosno "negde između". Piščeva hrabrost ogleda se i u izboru junaka ? Oskara Vajlda, čija je blistava i tragična životna priča već ispričana u nizu biografskih dela.