Pogrešno bi, čak i naivno, bilo pretpostaviti da u knjizi koja hoće da govori o idili i sreći ima idiličnih momenata. Ispisuje Dragan Stojanović, svojim lepim i sigurnim stilom, stranice koje odlikuje jezička harmonija, ali govor o idili i sreći gotovo nužno mora da se oslanja na ono što je izvan tih fenomena ili, možda, pojmova. Pisac koji u platnima Kloda Lorena nastoji da uhvati ono idilično i srećno već je i sam uhvaćen u trostruku igru slikarstva, jezika i teorije, on je samoga sebe smestio u heterogen prostor da bi pokušao nešto da kaže o homogenosti koja je s one strane jezika. Zato je Stojanovićeva knjiga razapeta između beleški pažljivog posmatrača, učenih odlomaka, hermeneutičkih zahvata u slikarstvu, književnosti, filozofiji, svetim spisima ili psihoanalitičkim tekstovima. Rezultat tog postupka koji se, stiče se utisak, rađa na licu mesta, u samom činu pisanja, jeste originalna i „dugotrajna“ knjiga.