Uputili smo se prema fontani, epicentru aktivnosti, kada je stariji par zastao i krenuo otvoreno da nas odmerava. Robertu je prijalo da bude primećen i nežno me je zagrlio. "Oh, slikaj ih", rekla je žena svom pomalo smetenom mužu, "mislim da su umetnici, možda postanu slavni“. "Jok, idemo dalje," rekao je i slegnuo ramenima. "Oni su samo deca."
Autobiografija Samo deca na prvi pogled čita se kao setna ispovest o ljubavi, odrastanju i prijateljstvu pank-princeze Peti Smit i kultnog fotografa Roberta Mepltorpa, priča o životima umetnika i njihovoj borbi za opstanak u dekadentno omamljujućoj ali ništa manje fatalnoj rokenrol atmosferi s kraja šezdesetih i početka sedamdesetih godina prošlog veka u Njujorku..
Iako je u pitanju intimni dokument o nesvakidašnjem odnosu koji nadilazi uvrežene kategorije (ljubavnika, najboljih prijatelja, duhovnih blizanaca), memoarska proza Peti Smit nudi i više od toga: ona je svojevrsni omaž ne samo minulom vremenu i ljudima koji su ga obeležili (Bobu Dilanu, Džimu Morisonu, Brajanu Džounsu) već i uzorima koji su oblikovali autorkin prepoznatljiv umetnički identitet (Bodleru, Ženeu i nadasve Rembou).
Boemska posveta Samo deca vrvi od anegdota u kojima defiluju poznati i slavni (Endi Vorhol, Alen Ginsberg, Dženis Džoplin, Džimi Hendriks, Sem Šepard itd), ali ne sa ciljem da nas šokira ili fascinira, već beskompromisno i pre svega podseti na neraskidivu vezu između ljubavi, umetnosti, kulture i života.