Traženje večitog znanja i jedinstvenog praelementa života predstavlja suštinu romana “Demijan”(1919.). Glavni junak “Demijana” Emil Sinkler luta po sebi. Ovaj roman predstavlja pokušaj dijagnoze detinjih nemira. U “Demijanu” Hese svesno pokušava da racionalno, uz pomoć psihoanalize, reši jedan problem: gde naći izlaz iz večitog sukoba između nagona i duha, telesnog i materijalnog, akcije i kontemplacije (posmatranje života)? Rešenje Hese vidi u prevazilaženju ovog jednostranog dualizma: u sintezi krajnosti. Takvo rešenje bilo bi ujedno i rasterećenje od bolesnih nervnih kriza, aktiviranih u vreme i posle rata.
Na početku romana dečaka Sinklera muči saznanje da pored sveta njegovih roditelja postoji i spoljašnji svet mračan i divlji. Osećanje straha još više je izazvano saznanjem da se i u njegovom biću vodi rat dve krajnosti. Njegova čežnja za harmonijom, za prevazilaženjem ličnih pubertetskih trzavica delimično je zadovoljena pojavom vođe Demijana. Demijan je za dečaka ovaploćenje harmonije za kojom potajno čezne. Obojica pobuđuju asocijacije na biblijskog Kaina i Avelja i na demonstvo čovekove prirode što u Sinkleru izaziva jezu. Hese kao da se pridržava one Ničeove devize: “Čovek je je nešto što treba savladati”. Hese je bio izuzetno zainteresovan za Ničeova dela, pa verovatno odatle potiče Demijanova sklonost da prizna svet nagona kao ravnopravan svetu duha pa možda čak i kao nadmoćniji od njega. Dalji korak u zaoštravanju krajnosti predstavlja pojava Demijanove majke Eve. Ona u romanu ima ulogu kao i božanstvo Abraksaz koje je imalo zadatak da u sebi sjedini božansko i satansko. Put koji individua traži u svetu nespokoja jeste put do samog sebe jer je to jedini mogući način da se prođe trnovitim stazama života.