Jer važno je samo ono što je večno:
meseca i srca uzrok polazni;
i, ma koliko bilo protivurečno,
voleti treba što su prolazni
lepote časovi...
Od svoje prve zbirke iz 1924. godine pa do danas Desanka Maksimović (1898–1993) opčinjava čitaoce svojim umećem da od neizgovorenih strepnji i nejasnih čežnji i slika stvara poeziju koja je jednostavna, neposredna i razumljiva. Njene reči su iskrene, otvorene prema čoveku i životu, njeni su stihovi puni lirske misaonosti, a u njima je pesnik Ivan V. Lalić uočio jedinstvo životnog iskustva, talenta i mudrosti.
Između slutnji i sete, pesme poput Strepnje, Opomene, Verujem, Proletnje pesme, Krvave bajke, Pokošene livade, Tražim pomilovanje i danas predstavljaju pravo duhovno utočište.
„Po svojoj motivskoj raznovrsnosti i bogatoj lirskoj skali od najjednostavnijih tonova do dubokih i misaonih sazvučja, lirika Desanke Maksimović se ukazuje kao srećna mogućnost da poput večite pesničke senke prati svoga čitaoca od njegovih prvih koraka u život, pa nadalje.“
– Stevan Raičković