Treći deo knjige Moja borba, možda najviše „prustovski“, donosi
Knausgorovo vrlo živopisno prisećanje na detinjstvo, na spoznavanje
sebe, kao i svu slojevitost proticanja vremena, življenja i sećanja kao
takvog.Knausgor ne izmišlja, ne laže, ne ulepšava stvarnost i ne
pokušava nikome da se dopadne. Do krajnjih granica ogoljavajući
trivijalnost i rutinu, koje čine najveći deo svakodnevice, on žudi za
istinom i punoćom egzistencije, i to po svaku cenu.
Dok
minuciozno secira život, priznaje svoje najmračnije porive, rekapitulira
potrošene zanose i zablude, Knausgor ne štedi ni sebe ni bližnje,
ispisujući stranice sa sugestivnošću koja čitaoca primorava da se i sâm
suoči s najdublje zakopanim samoobmanama i slabostima.
Knausgor
sve vreme balansira po ivici između realnosti i fikcije, poigravajući se
konceptima sećanja i stvaralaštva, njihovom pouzdanošću i uzajamnom
zavisnošću. Ovo je i vešta književna konstrukcija u kojoj se esejistička
razmišljanja o smrti i percepcija realnosti povezane s njom mešaju sa
smrću autorovog oca i njegovim složenim i problematičnim odnosom s njim.
Moja borba je autobiografija koliko i roman, ispovest koliko i esej,
knjiga o vremenu, sećanju, stvarnosti i smrti koliko i priča o jednom
ocu i sinu.
Serijal je postigao veliki uspeh u Skandinaviji i u
svetu, ali je izazvao i velike kontroverze zbog otvorenosti s kojom
autor piše o stvarnim ličnostima i događajima. Pokrenuo je i niz
rasprava o odnosu realnog i fiktivnog, biografskog i književnog, ali i
moralnog u umetnosti - takozvanu Knausgor debatu.
Moja borba po
značaju i uticaju prevazilazi književne okvire. Ova knjiga je postala
globalni kulturni fenomen, predmet analiza i studija i moćan artefakt
vremena, od onih dela po kojima će se pamtiti prve decenije XXI veka.