Bože, kako su lepa pisma pisali naši preci u ne tako davnom 19. veku! Taj jedva učen svet, koji je sricao abecedu, umeo je da iznedri istinske bisere iz svoje anime.
Ta njegova duša – neiskvarena, plemenito je svedočanstvo jednog čistog patrijarhalnog shvatanja života. Iz pisama nastajalih u ne tako davnom vremenu saznajemo atmosferu u kojoj se živelo u društvu, posebno porodici. U tim pismima nema lažnih emocija, nema, čini se, laži i obmana – pisma su slika morala. Bilo je to istinsko patrijarhalno doba – pisma su i dirljiva – negovan je kult porodice, poštovanja roda i ličnosti.
Ali, i naglašenog prijateljstva koje se negovalo odvajkada.
Pisma, zapravo, liče na pismopisce – ona ih otkrivaju ma koliko se oni trudili da zametnu tragove svojih nevolja ili radosti. A pisma uglavnom za to i služe – da se „čovek sa čovekom ispriča, izrazgovara”… Iz pisama nastalih u tim neizvesnim vremenima možemo dokučiti kakve su ćudi i naravi naši pisci, kao i sredina u kojoj su oni živeli, ali i stvarali svoje lepe i, za pokoljenja, značajne knjige.
– Radovan Popović