LEPOTA
Lepa k’o skamenjen san, o smrtni ljudi,
Imam grudi, vrela gde bol svako pije,
I ljubav pesnikâ, poput materije
Nema i večita, pred njima se budi!
Kao sfinks neshvaćen u azuru vladam,
Snežno srce spajam s labuđom belinom,
Mrzim kad linije pomaknu se činom,
Ne smejem se nikad nit se ikad jadam.
Pesnici, kad spaze stav moj uzvišeni,
S najponositijih uzet spomenika,
Posvetiće život učenju o meni,
Jer za ushit ovih krotkih ljubavnika
Imam ogledala što sve lepšim čine:
Oči moje, oči od večne vedrine!