U ovom drugom tomu, Aomame i Tengo, sticajem neobičnih događaja, potvrđuju svoje sumnje da se nalaze u drugom vremenu – u godini 1Q84 – iz kojeg ne mogu da se vrate natrag u 1984. godinu i svoje realno vreme. Njihova ljubav, iako je čini samo stisak ruke u detinjstvu, jedina je istinska i prava u ovom romanu. Ona je pokretač svih dešavanja i jača uprkos njihovoj razdvojenosti, a oni se sve više približavaju jedno drugom.
Murakami se u ovom nastavku produbljeno bavi filozofskim temama, odnosom dobra i zla, krivice i kazne i, pre svega, smislom života, stavom prema smrti, žrtvovanjem, ali i porodičnim vezama i, neizostavno, ljubavlju.
„Ako u svetu nema ljubavi, sve je iluzija i imitacija.“
Autor nas upozorava da ljubav jeste glavni pokretač, ali je u modernom svetu često nema onde gde najviše treba da je bude – između muža i žene i roditelja i dece.
Poznat, i zbog toga u Japanu često kritikovan, kao pisac koji unosi previše zapadnjačke tradicije u svoje romane, Murakami je ovu priču o univerzalnim temama zajedničkim za ceo svet, obojio više no ikad pre istočnjačkom filozofijom i japanskim načinom života, naročito kuhinjom, čiji nas sastojci omamljuju sa stranica ove knjige.