„S kim pričaš?”
„Sa šumom”
„Godinama sam izricao reči našeg mogućeg razgovora, bezuspešno prevodio sve to u misli, u tišinu glave, ne bi li me bar tako čula. Dolazio sam i čekao maglu, da rezanjem rukama kroz njenu gustinu ocrtavam oblike misli i reči, jer u magli zna da ostane trag pokreta, naročito oko borova i hrastova. I onda lagano, bor po bor, hrast po hrast, porodicom breza, preko čudne planinske trave, govorljive, koja uvek raste u dubokoj šumskoj seni bez udara ubilačkog sunca, šuma počinje da čuje i prepoznaje. I evo me, pričam i sada, tu pored tebe i čudim se što šuma prihvata razgovor pred svedokom, jer voli razgovor sa usmljenim”
Iskonskim nagonom htonskih bogova, poetikom šumskog prostora, na tragu magijskog realizma, pa čak i zadirući u ovaj stilski izraz, Ratko Adamović, donosi pripovest, porodičnu genezu Strugara, sličnu onoj o porodici Buendija kakvu srećemo u Markesovom delu Sto godina samoće. Počevši od Nikole i samo Nikole, koji čuva ptice ispod obrva, i njegove zverske prirode, raspreda se priča dalje i vodi nas kroz mistični svet iza izgubljenih vrata kao svojevrsnog portala do šume. Iako zvuči kao delo iz žanra fantastike, ono ipak ne podleže njegovim uzusima, jer ovde nije reč o nepostojećim svetovima, ovde je reč o potencijalnom osvešćivanju i izjednačavanju ljudske prirode koja se sažima, prožima i poklapa sa onom divljom i čistom, pa i surovom, kakvu samo Priroda može iznedriti.