Ovaj roman se na dva načina izdvaja iz današnjeg preobilja porodičnih hronika, trauma međuljudskih odnosa i oveštalih izleta u istoriju. Sa jedne strane, svojim čistim i delikatnim stilom koji je istovremeno precizan i poetičan, kao i snažnim kontrastom sa publicističkom raspričanošću mnogih savremnih proznih dela. Zatim svežinom svoje kompozicije, u kojoj se istorijsko pripovedanje kolažno prepliće sa reportažom, esejom i dokumentom.
Knjiga nije samo romaneskno istraživanje pitanja ko je bila Kafkina verenica Felice Bauer i kako je živela nakon što se njihova petogodišnja dopisna veza završila. Život posle Kafke je za nju egzistencijalna situacija u kojoj se obrelo društvo praških, jevrejskih intelektualaca, od kojih su neki pobegli u Izrael (Maks Brod), drugi u Italiju (Greta Bloh) ili u Ameriku (Felice). Cilj autorke nije istorijski portret, već obuhvatanje životnih okolnosti i mogućnosti emigranata nakon gubitka doma i bliskih odnosa, nakon razbijanja sveta, čije ruševine je svako od njih odneo u nekoliko kofera. I zato se u knjizi pojavljuje i sama autorka sa ličnim iskustvom života u Njujorku i Lionu. Stoga za nju jedna od večito aktuelnih tema postaje bojazan od gubitka jezika, identiteta i sebe. Placova pritom izbegava iskušenja da bilo šta o Felici Bauer sentimentalno ili hagiografski domišlja, već se drži činjenica. Uzevši sve to u obzir, napisala je izuzetno prozno delo.
Iz obrazloženja komisije za nagradu Magnesia Litera