Do pojave ove knjige, u srpskoj literaturi teško da se (izuzevši retke obrade biografija tek nekolicine rimskih papa, izvučene iz konteksta dvomilenijumske istorije i hronologije) mogao pronaći makar kompletniji spisak rimskih „naslednika apostolske stolice Svetog Petra”. Enciklopedijski sistematično, istoriografski odgovorno, koristeći se isključivo zapadnim izvorima, autor ove knjige predočio je, na veoma popularan način, vertikalu dve hiljade godina duge istorijske težnje rimske kurije, od prvog hipotetičkog rimskog episkopa do Jovana Pavla Drugog (Vojtile) i aktuelnog pape Benedikta XVI (Racingera) ne samo da ostvari prvenstvo nad svim ostalim religijama sveta, već i da oblikuje istoriju civilizacije, rukovodeći se pravilom da „cilj opravdava sredstva”. Posle tako dubokih doktrinarnih kriza u koje je zapadalo rimokatoličanstvo, posle tolikih odstupanja od Božjih zapovesti na koje je oslonjen duh vere hrišćanstva, posle svih političkih intriga, inkvizicija, razvrata i mračnjaštva, nameće se pitanje da li je ekumenski duh uopšte realan na osnovama koje se nude.