Poezija libansko-francuske pesnikinje Venus Kuri-Gata, ovenčana brojnim nagradama i pohvalama kritike, predstavlja poetski most koji autorka uspostavlja između tradicije i kulture Istoka sa kojeg je potekla i Zapada na koji je utekla.
Centralno mesto njene pesničke zbirke Oni u tami predstavlja motiv smrti, kome se ona često vraća u svom stvaralaštvu, osetivši ga na svojoj koži najpre u Libanskom građanskom ratu, a zatim i kroz gubitak svog supruga.
Kuri-Gata uspeva da večito natkriljujućoj energiji tanatosa udahne jednu drugačiju vrstu osećajnosti kroz povezivanje sa florom i faunom Mediterana, kao reflektorima stihije prirodne sile pod čijom smo neumljivom i nepristrasnom vlašću. Obrede svakodnevnog života u koje je svako rođenjem iniciran pesnikinja predstavlja i vrednuje kao individualnu sakralnost i svrhu koja nam neretko tužno promiče. Polja, padine i klance seoskog krajolika kroz svoj upadljivo gust i simboličan jezik pretvara u baklje reči i simbola čija svetlost treba da dopre do tamnih mesta čovekovog bitisanja i pruži veru u pobedu na njegovom prolaznosti i tragičnosti.
Tako život u njenim pesmama paradoksalno uspeva da bude lep, fantastičan i bogat, čak i kada se zazorno i bespomoćno gleda na njega.