Ova knjiga nije ni psihobiografija ni psihoanalitička studija, već dug esej o Frojdu i psihoanalizi, koji katkad prodire u prostor fikcije – tj. sferu ispitivanja neostvarenih mogućnosti.
U stoleću za nama pokazano je veliko interesovanje za Frojdov lik i delo. Na više ili manje relevantnim izvorima zasnovani, nizali su se pokušaji rekonstruisanja biografije austrijskog lekara i psihijatra – od onih koji su, prikazujući ga kao moralno neupitnu ličnost, bili gotovo glorifikatorski, do onih koji su, težeći nepristrasnosti, bili kritički intonirani.
Opravdano je postaviti pitanje – šta, kraj ovakvog obilja biografskih studija, donosi knjiga Adama Filipsa?
Pišući stilom kakav se retko sreće u savremenoj psihoanalizi, rečenicom koja nije ni jednostavna ni jednoznačna, Filips je knjigu vratio onom pomalo skrajnutom aspektu Frojdovog dela – njegovom književnom stilu koji mu je zamalo doneo Nobelovu nagradu.
Opredeljujući se za subjektivistički i poetski pristup, autor ne prikazuje, poput svojih prethodnika, uspon psihoanalize, Frojdovu slavu, bolest, kreativne sledbenike, kontroverze, smrt... Pišući biografiju on, istovremeno, ispituje njene domete i priznaje njen poraz, sadržan u nemogućnosti da se nečiji život sagleda integralno, u kauzalnom i hronološkom poretku.
Ova knjiga nije ni psihobiografija ni psihoanalitička studija, već dug esej o Frojdu i psihoanalizi, koji katkad prodire u prostor fikcije – tj. sferu ispitivanja neostvarenih mogućnosti. Ona, otuda, provocira maštu čitaoca i budi njegovo interesovanje za apostrofirane teme.