More u novom romanu Margaret Macantini istovremeno spaja i razdvaja ljudske sudbine, more je izvor života, u njemu se utapa tuga, ali u njega i tonu ljudska tela, u njemu se gubi život.
Ukrštajući dve priče, o dve majke i dva sina, koje su tuđom voljom prešle preko mora, od Libije do Sicilije, Macantini lirskim i duboko emotivnim tonovima slika tragičnost sudbina nasilno obeskorenjenih ljudi. Džamila i njen mali sin Farid pobegli su od rata i iz svog doma u podsaharskom selu izašli na more da ih krijumčari sa ostalim narodom prebace ka slobodnoj i bogatoj Evropi. Isti taj put prešla je mnogo decenija ranije Anđelina, Vitova majka, sa svojim roditeljima, italijanskim doseljenicima u Libiji, kada su ih Gadafijevi vojnici proterali usled rušenja kolonijalne vlasti.
Prisilno ostavljeni životi koje Macantini senči u svom pripovedanju govore nam o silnoj težnji svakog ljudskog bića da ima čvrsto uporište u životu, da pripada, da se ukoreni i tako čvrst i svoj gradi dalji život.