Poslednjih deset godina doktrina psihoanalize je imala zaista meteorski uspon u popularnosti. Ona je sve više uticala na savremenu literaturu, nauku i umetnost. U stvari, ona je izvesno vreme bila opšta moda dana. Ovo je duboko impresioniralo mnoge ljude, a šokiralo i odbilo mnoge pedante. Ovaj pisac očigledno pripada prvima, jer je izvesno vreme bezrazložno bio pod uticajem teorija Frojda, Riversa, Junga i Džonsa. Međutim, pedanterija će uvek ostati prevashodna strast studenta i kasnija razmišljanja su ubrzo ohladila prvobitno oduševljenje. U ovom malom delu pažljivi čitalac će moći da prati ovaj proces sa svim njegovim ograncima.
Ne želim, međutim, da pobuđujem očekivanja dramatične promene stavova. Nikad nisam bio ni u kakvom smislu sledbenik psihoanalitičke prakse, niti privrženik psihoanalitičke teorije; i sada, iako ne podnosim preterane pretenzije psihoanalize, njene haotične argumente i zamršenu terminologiju, ipak moram da priznam da prema njoj osećam veliku obavezu zbog podstreka kao i zbog dragocene pouke u nekim aspektima ljudske psihologije. Psihoanaliza nas je uvela u dinamičnu teoriju uma, ona je dala stvarni zaokret proučavanju mentalnih procesa, ona nas je navela da se koncentrišemo na psihologiju deteta i istoriju pojedinca. Najzad, ona nam je nametluna razmatranje nezvaničnih i nepriznatih strana ljudskih života. Otvoreno tretiranje seksa i raznih niskosti i taština u čoveku – upravo onih stvari zbog kojih psihoanalizu najviše mrze i napadaju – po mom mišljenju je od najvećeg značaja za nauku, te psihoanalizu treba približiti pre svega onima koji proučavaju čoveka, to jest ako žele da svoj predmet proučavaju bez nevažnih ukrasa, i čak, bez smokvinog lista.