Pre svega, "Atlantida" je preživela vreme prvog objavljivanja, a to je bilo 1988.g. i opstaje kao jedan od bitnih romana u Pekićevom opusu. Oreol incidentnosti koji ju je pratio (zajedno sa "1999" i "Besnilom") više ne postoji a izbrisana je i umerena sablažnjenost akademskih kritičara širokom fantazijskom postavkom priče, tako različitom od npr "Zlatnog runa", lako čitljivog u "proverenim" ključevima. Danas nam, dakle, ostaje čisti Pekićev "epos", odnosno "antropološki esej" kako sam piše u predgovoru uz ogradu da je dosledan esej na ovu temu nemoguć kao što "nije moguć čovek kao takav". Ultimativna pitanja o uspravljenom dvonošcu, homo sapiensu, postavljaju se suprotstavljanjem njegove evolucije-civilizacije i civilizacije robota, prikrivenih u prošlosti i sadašnjosti čovečanstva. Koren udvojenosti je u grehu stvaranja veštačkog bića od strane umnih telepata, lepih ali i taštih i lenjih Atlantiđanja, grehu kojim je prekršeno pravilo da samo Bog/Bogovi smeju da se poigravaju stvaranjem života. Ova i ovakva priča ponavlja se u mnogim tradicijama, od antičke do jevrejske, njome se bavila savremena literature, od "Frankenštajna" Meri Šeli do savremenika. Koren joj je, čini se, u iskustvima po kojima previše luksuza u početku prija telu ali potom budi u čoveku mračne porive i čudne ideje, opijenosti sopstvenom samodopadljivošću i vodi do posezanja preko granica biološke datosti, u sfere rezervisane za onostrane sile i entitete. Zašto je uplitanje u Božanske poslove opasno? Da li je reč samo o hipotezi baziranoj na intuiciji, strahu ili i na lošem iskustu jer su jednom ljudi već stigli do tog cilja i pretrpeli poraz?