Roman Jestiva žena govori o krizi identiteta koju Merien proživljava suočavajući se sa temeljnim pitanjem ljudske egzistencije: šta da čini sa svojim životom? Posao i obezbeđenu egzistenciju ima: sada bi, u skladu da dominantnim društvenim očekivanjima toga vremena, valjalo da se uda, rađa decu i živi srećnim životom domaćice. Iako piše iz jedne suštinski feminističke perspektive, Etvudova nipošto ne zastupa pozicije ortodoksnog feminizma, isuviše svesna njegovih ograničenja, pa i zastranjivanja. U predgovoru britanskom izdanju Jestive žene iz 1981. godine, imala je sledeće da kaže na tu temu: Vredi zapaziti da mogućnosti izbora kojima moja glavna junakinja raspolaže na kraju knjige ostaju umnogome iste kao što su bile i na početku: karijera bez perspektive, ili brak kao spas od nje. Ali, to su bile mogućnosti izbora koje je jedna mlada žena, čak i mlada obrazovana žena, imala u Kanadi početkom šezdesetih godina. Bilo bi pogrešno pretpostaviti da se sve to promenilo. Ciljevi feminističkog pokreta nisu ostvareni, a oni koji tvrde da živimo u postfeminističkoj eri su ili u žalosnoj zabludi ili im je dojadilo da razmišljaju o čitavoj toj tematici.