Opori realizam ovog romana, protkan lirskim i alegorijskim pasažima, u isti mah podstiče i opovrgava svako političko čitanje, sve vreme održavajući napetost između suprotnih krajnosti – spasenja i propasti, nade i očajanja, gordosti i poniznosti pred ranjivošću svakog živog bića.
Dejvid Luri, beli profesor romantičarske poezije u Kejptaunu, upušta se u ljubavnu aferu s tamnoputom studentkinjom Melani. Kad ga ona optuži za seksualno uznemiravanje, Dejvid je suviše gord i tvrdoglav da bi se, po pravilima političke korektnosti, javno izvinio. Osramoćen, napušta univerzitet i traži utočište kod ćerke Lusi, koja živi sama na maloj farmi u unutrašnjosti.
Umesto mira i spokoja kolonijalne arkadije, međutim, na farmi ga dočekuje brutalna stvarnost Južne Afrike u prvim godinama nakon pada aparthejda. Suočen s nasiljem i sramotom koju ovog puta doživljava kao otac, Dejvid prihvata volonterski posao u azilu za napuštene pse. Da li mu to donosi iskupljenje? Odgovor na ovo pitanje krije se u poslednjim rečenicama romana.