Sinovi, kćeri

Tačno deset godina nakon već čuvenog romana Hotel Zagorje, u kom je ispričala potresnu priču o transgeneracijskoj ratnoj traumi i četiri godine posle kriminalističkog romana Rupa, čija radnja je smeštena u neimenovani grad na Dunavu tokom divlje tranzicije, hrvatska spisateljica Ivana Bodrožić napisala je novi roman pod naslovom Sinovi, kćeri, kojim je uspela da prevaziđe svoje prethodne knjige po stilu, formi i snazi pripovedanja, a da opet ostane svoja – zagledana u pitanje slobode u postkonfliktnim društvima, kakva su nastala na tlu nekadašnje Jugoslavije.

Novi roman Ivane Bodrožić donosi nam priču o zaključanosti, onoj društvenoj, porodičnoj i intimnoj, kroz tri perspektive: kćeri – koja usled saobraćajne nesreće ostaje nepokretna, sina – zarobljenog u telu koje ne oseća svojim i, naposletku, majke – koja izobličena nasilnim petrijarhatom postaje ključna figura za jedno moguće otključavanje likova u ovom romanu, ali i društva u kome je ovaj izuzetan tekst napisan.

Roman Sinovi, kćeri pisan je istovremeno kao ispovest, svedočanstvo, ali i narativ duboko angažovanog zamaha, koji iza sebe ima jedno vreme obeleženo protestima radikalne desnice protiv ratifikacije Istanbulske konvencije, što se posebno odrazilo na život nevidljivih i fragilnih zajednica na tlu bivše Jugoslavije. Tragajući za odgovorima o poreklu takvih antislobodarskih pokreta, Ivana Bodrožić je zaronila u svet svoje ljubavi i porodične prošlosti,  iznevši na svetlo dana uznemirujući prozni triptih o telu, ljubavi i slobodi, koji se čita u dahu.

Tragom vrhunskih dela poput Midlseksa Džefrija Judžinidisa ili romanâ Margaret Etvud koji se bave telom i njegovim društvenim ozledama, snaga Sinova, kćeri zapravo je snaga istinske književnosti da potisnuto u nama preoblikuje i učini ga pokretačem lične i društvene promene.