„. . . Ime Redinga, međutim, ostaje mu u pameti. On se, iznenada, seća, da to ime nije prvi put pročitao. Seća se kako je po želji svoga oca, koji je bio ušao u Dumu, počeo da uči engleski. Otac mu je bio angloman, kao i toliki, drugi, Rusi. Dao ga je da uči, engleski, guvernanti. Ona je sedela u naslonjači, sa nogama pokrivenim pledom, koji je bio škotski. Ona ga je uzimala na ispit dva puta nedeljno. Morao je da sriče engleske reči. Morao je glasno da ih ponavlja, za njom, a što je pri tome bilo najluđe: ono što je ponavljao, bili su neki stihovi, koje nije ni razumeo. Sad zna da su, to, bili stihovi jedne balade. Nedorastao, morao je da sluša i uči, na pamet, stihove, o pranju patosa u tamnici u Redingu, o urlanju engleske himne, i vešanju nekog mladog vojnika, iz irske garde, koji je ubio, onu, koju je voleo. . . “