Epilog

Epilog predstavlja moju poslednju knjigu eseja i književnoistorijskih ogleda: na izvestan način, ona je završni tom kolekcije Damjanov: srpska književnost iskosa (1–5) koju je Službeni glasnik objavio 2011. i 2012. kao izbor iz studija, ogleda i prikaza nastalih tokom prethodne tri decenije. Ako bih se u takvom kontekstu osvrnuo unazad i pokušao da ispišem neki rezime, on bi se mogao iskazati kroz dve sintagme: 1. nova čitanja tradicije i 2. drugačija vizija savremenosti. Deluje li to pretenciozno ili preskromno za autora koji je najveći deo svog intelektualnog i kreativnog života posvetio Književnosti?

Odgovor na ovo pitanje nemam, ali ako je bar nekoliko ključnih ideja za koje sam se zalagao od prvih objavljenih tekstova (1979–1980–1981) do danas ostalo vitalno i funkcioniše u svesti novih literarnih naraštaja – onda mogu reći da je čitav taj Put imao smisla. Naravno, najdragoceniji Smisao davala mi je radost istraživanja i otkrića, čar prepoznavanja još neotkrivenih vrednosti i čitalački hedonizam (naročito kada sam plovio nesagledivim okeanima prošlosti, samo delimično mapiranim u rukopisnim arhivama i fondovima starih knjiga raznih biblioteka i zbirki, kod nas i u inostranstvu).

Čini mi se da sam tako rekao sve i da mirne duše mogu staviti tačku...

Sava Damjanov

Nesporno, Sava Damjanov je jedan od retkih koji je u tradiciji pronalazio izuzetne, zaboravljene književne vrednosti još uvek žive, trajne modernosti. Istovremeno je jedan od onih koji ne piše klasične, dosadne profesorske tekstove o književnoj umetnosti. Dinamičan, provokativan, u zalaganjima za modernost književne stvarnosti, ali i u odbrani modernosti davne prošlosti – žestok, narativno silovit, beskrajno duhovit, stilski briljantan. Ovaj Epilog je, sasvim sigurno, najava nečeg novog u damjanovljevskom čitanju i tradicije i savremene književne prakse. Epilog je novi početak dekanonizacije srpske književnosti...

(Urednik)